Nakon celog prespavanog dana nalazim se sama ispred racunara, razmisljajuci kako sam mogla da iskoristim ovaj dan, kako bih mogla da iskoristim ovu noc, mada i nemam neke interesantne ideje. Kad bolje razmislim bolje sto je prosao tako kako jeste. Pokislo, tmurno, prespavano. Imao je predispozicije da bude jedan od gorih dana u godini, ali na svu srecu dobro se zavrsio.

Razbudio me je. Razbudio i zaspao. Misli mi lutaju, ne zaustavljaju se nigde. Mozda je u pravu mozda i jesam relativna. Moje misli su relativne. Ja ne umem da budem ista. Misljenje mi se menja iz casa u cas, u mojoj prirodi je da pomeram granice, i za mene ni jedan odgovor, ni jedno misljenje nije konacno. Uvek ce postojati nesto koje ce dovesti u pitanje sve do tad prilicno jasne cinjenice. Kako uopste neko danas moze da ne menja misljenje? Pa danas se sve menja prilicnom brzinom, sta je to za misli. One lete i prolaze brze nego vecina stvari oko nas. I jos od pamtiveka sve je relativno pa zasto ne bih bila i ja? Sada ce neko pomisliti zato sto se treba izdvajati iz mase, biti jedinstven bla bla. Na vasu zalost iz te mase se ne moze nikud. Koliko god zeleli da se izdvojimo i trudili se, uvek cemo biti relativni. 

Rekao mi je da ne mogu da budem vredna jer sam relativna. Iz toga proizilazi da su ljudi koji plesu u velikom zacaranom krugu, zapravo vredni. Visok prag tolerancije tih ljudi je zaista impresivan, njihov odbrambeni stav je prilicno snazan cim oni ne menjaju svoje stavove i misljenja pod pritiskom. Ali to ne objasnjava jednu stvar. Ako je coveku dat mozak da bi mislio i stvarao, zasto ga jebeno za to i ne koristi? Da to malo likovno uoblicimo, nekada davno drvodelja je napravio sto, veliki, glomazan, cetiri nogice, sluzi svrsi, svi su odusevljeno prihvatili taj sto takvim kakvim jeste i niko nema nameru da napravi bolji zato sto taj savrseno zadovoljava njihove potrebe. Ima mane ali one su nevazne. Takav stav je zapravo jako glup. Da smo tako gledali na svet oko sebe nauka i tehnika ne bi napredovale i jos uvek bi ziveli u kamenom dobu. Ali posto mi zivimo u svetu visokorazvijene tehnoligije, zaradjuje onaj koji ima najbolje ideje. Covek sa idejama nije i ne moze da bude ogranicen nicime. Njegove misli moraju da lutaju. On mora da bude relativan.

I ja sam relativna, ali daleko od toga da nisam vredna. Mozda on ima poremecen sistem vrednosti ali ja jesam vredna. Ako ne njega onda nekog drugog sigurno. Iako se ne slazem ni sa tim da njega nisam vredna, s obzirom na sve sto sam prezivela i preko cega sam presla.

Sada bi vec vecina postavila pitanje "Sta ako on nije vredan?". E to je pitanje koje ja sebi ne smem da postavim jer se plasim kuda ce me moje misli odvesti. Mozda zaista nije vredan, ali ja ne zelim da verujem u to. Neka se to zove zabluda, ja cu to zvati ljubav i nada.  

 http://www.youtube.com/watch?v=x4r-c4I_9Rc