Stalno sam se smejala, sve sam okretala na zabavu, pojam ozbiljno bio mi je potpuno neprihvatljiv. Zelela sam da zivim pravi bezbrizni zivot jednog tinejdzera, nepromisljen, uzbudljiv, avanturisticki.

Nisam jos ni stigla da osetim najlepse cari tog zivota naisla sam na tebe. Totalno si mi pobrkao loncice u glavi. Istina, u pocetku sve je bila zajebancija, klasicno gubljenje vremena. Onda si ti odjednom, totalno neocekivano, na neki suludi, totalno nemoguc, nacin ucinio da ja zaboravim sve o cemu sam do tada mastala, samo jednom recenicom "ZATO STO TE VOLIM IDIOTE!". Nikada pre meni ni jedan muskarac nije rekao da me voli. Iako sam znala da nije bilo iskreno, zelela sam da verujem da je to zaista tako. Svidelo mi se. Sve je bilo tako slatko, naizgled savrseno. Sad se volimo, pricamo, smejemo se, onda vec sledeceg trenutka se svadjamo, odlazis bez reci, iznervirana lezem u krevet, ljubavni stihovi za laku noc, i slicno. Nista vise od malo slatkih reci nije potrebno da bi skroz sludeo jednog adolescenta. Osecala sam se kao da je ceo svet moj, iako je sve bila cista izmisljotina. Plod tvoje maste i dosade. Ali ja ti nisam verovala, samo sam svesno odbijala da sumnjam. Bila je to greska. Greska koja me je dovela ovde gde sam sada.

Iluzije, i mastanja naravno ne traju dugo i najsladji tinejdzerski san ubrzo je prekinuo hladan mlaz pitanja bez odgovora, novootkrivenih tajni, ljubomore i razocarenja. Neopisiva bol u grudima, mucnina u stomaku, na samom pragu apatije, hiljade pojedenih cokoladica u sobi punoj ustajalog i vlaznog vazduha. Ali sta vise boli od ranjenog ega tinejdzera? Samo slomljeno srce. A sta boli vise od ta dva? Pa ja bih rekla nista.

Prvo sto pomislis kada se sve oko tebe srusi i nestane, jeste "Eh kako bih volela da se sve vrati na ono kako je bilo pre nego sto sam uradila to i to.." To sam i ja pomislila. I onda mi se ucinilo da imam resenje. Posto sam sama stvorila iluziju o savrsenom tinejdzerskom zivotu, sama sam stvorija iluziju o savrsenom decku i iskrenoj ljubavi, zasto ne bih mogla samo da zaboravim tu kobnu drugu iluziju i vratim se onoj prvoj! Jeste! To sam i uradila. Vratila sam se svom zivotu, najboljem drustvu na svetu, zabavi. Ali zajebala sam se u dve stvari. Ja nisam bila ista posle cinjenja te greske. Promenila me je. Promenio me je. Nisam nikome verovala, nisam zelela nikoga da slusam. Cak ni sebe. A druga stvar u kojoj sam pogresila, jeste alkohol. On uvek sjebe stvar, jos ako mu drustvo pravi savrsena srceparajuca pesma, i telefon se slucajno nadje u tvojim rukama, u zaborav pada i ponos, i moral, i slomljeno srce.

Nikad mi nece biti jasno zasto uvek svesno srljamo u propast? Sta je u tom dnu sto nas toliko vuce ka sebi? Zasto izmedju crne i bele biramo crnu? U vecini slucajeva cuces odgovor lakse nam je da mucimo sebe nego da se borimo da nam bude bolje. A u stvari svi se samo plasimo da nam bude dobro, da sve bude u redu. Plasimo se da budemo srecni i zadovoljni. Jer nam za to treba vise odgovornosti i hrabrosti, i znamo da jedan nepromisljen potez moze da poljulja sve. Na dnu je drugacije. Ne mozes dalje od njega, koliko god gluposti da napravis. Ali ima neku car to dno. Ti odozdo vidis sve, svetlost, sjaj, oblake, sunce, zvezde, beskraj, i neprestano se trudis da izadjes odatle. Borba, neprestana borba da opstanes i izbavis se odatle.

I mozda ovim samo pokusavam da opravdam sebe sto uvek iznova zabadam noz u otvorenu ranu. Najteze je sam sebe osuditi i presuditi. Tada moras da budes, i tuzitelj, i odbrana, i optuzeni, i sudija, i porota. Previse je istine i dokaza u igri. Ali kako presuditi sam sebi? 

Shvativsi jednu bitnu cinjenicu, a to je da sam te, vremenom, u svom tom preispitivanju, i analiziranju svojih postupaka, zapravo prerasla, ja sam sebi presudila.  

 

 

 I dalje sam u toj surovoj igri s tobom, bez tebe, bez ljubavi, bez buducnosti. I do sad, izgubila sam mnogo, a nisam dobila nista. Zasto jos uvek igram? Zato sto se nikad ne predajem.