Jos jedan dan je prosao, veoma slicno kao prethodni, i onaj pre njega, i onaj pre. Bez velikih promena, cak i bez nagovestaja da ce biti promena.
Ponoc je prosla, i tu si. Tu si, a nisi tu. Daleko si. I opet lezim u krevetu, gledam u prazno, osluskujem otkucaje svoga srca, i cvrsto drzim telefon na svojim grudima. Znam da neces zvati. Verovatno ti nisam ni u mislima trenutno. Zasto sam ti uopste ispricala za svoj mali ritual, zasto sam ti uopste rekla kako se osecam? Valjda sam mislila da cu time promeniti tvoj odgovor, u stvari nadala sam se da cu ga uopste dobiti. Vise se i ne plasim sta ces reci, samo zelim neku promenu, kakva god da je.
Znam da razmisljanje o tome nece pomoci, da ne mogu uticati na to. Ne zavisi od mene. Od tebe zavisi da li ces me pustiti da padnem sa nevidljivog, ceznjom i neizvesnoscu iskidanog oblaka, ili ces mi pruziti ruku ka onom sjajnom, srecom i zadovoljstvom, ispunjenom oblaku.
Poslednji razgovor nije nista promenio. Ti si bio isti. Ja koja postavljam pitanja i ti koji mi dajes odgovore koje zelim da cujem. Ali nisi ozbiljan. I dalje se igras, ne stedis me cak ni sada posle toliko vremena. Mrsis vec zamrsene konce na mom srcu i u mojoj glavi. Zasto? Hoces li ih ikad odmrsiti?
Umorna od pitanja i analiziranja tvog ponasanja, polako tonem u san. Tu mi razum vec uveliko spava, a masta, kao najbolja droga, izdize me iznad stvarnosti. Zamisljam kako bi bilo, kako je moglo da bude, kako nikad nece biti. Onda zaspim i sanjam te. Osecam te i cujem te, ali ne mogu da ti vidim lice, ne mogu da te dodirnem, ne mogu da te zagrlim. Ne dopustas mi. Idem ka tebi, i kad sam ti na tik od srca okreces mi ledja. U daljini vidim nepoznata lica koja te dozivaju. Odlazis sa njima i ne okreces se. Kao da ne postojim.
Budim se, jos jedan novi dan, i ista nada od juce. I dok zivim svoj zivot, smejem se, veselim, igram, pijem, ljubim, grlim; praznog pogleda i mislima koja lebde negde iznad prostora i sadasnjosti, cekam. I cekacu. Negde u polusnu, bicu srecna.
