Znas da si me tada najvise povredio, znas da ti to nikad necu oprostiti, znas da nikad necu zaboraviti. Taj dan dolazi. I ti ne cinis nista da bi ispravio gresku od prosle godine. Spremno cekas dan kada mrzim tebe, mrzim sebe zbog tebe. Olako prihvatas to da posle toga necemo pricati, da cu te mrzeti, da ces me povrediti. Zar ne vredim ni malo truda? Znam da vredim i zasluzujem mnogo vise. A ti? Ti nesebicno uzimas i ono sto zasluzujes i ono sto ne zasluzujes, a ne vrednujes nikoga. Ne zalis za nanetim bolom, ne iskupljujes se za njega. Cak ni pomisao na to da si povredio nekoga ne doseze do tvoje svesti. Osim kada ti se cini da je karma dosla po svoje. Kukavicki branis svoj ego od osecaja krivice.
Buduci da znam da ono sto bi mene usrecilo nije ostvarivo, u dubini duse zelim da tog dana potvrdis sva moja nagadjanja, da mi iscupas srce i u svojim rukama gledas kako prestaje da kuca i budes svestan da nakon toga mene vise nikada nece biti, da nece biti prilika ni vremena da se ispravljaju davno ucinjene greske. Tada bi svako nastavio svojim putem, i tek ponekad sa zvucima poznatih pesama setio se jedne mogucnosti u koju nije bilo ulozeno dovoljno truda.
Zamisli zelju i ugasi svecice.
